Verovanje u
vukodlake postojalo je širom Evrope o čemu saznajemo iz brojnih istorijskih
izvora. Starogrčki istoričar Herodot pisao je o izvesnim Neurima koji su se
jednom godišnje pretvarali u vukove, a o sličnom fenomenu govori i Rimljanin
Plinije. On nas informiše o izvesnom članu porodice Antaeusa koji je izabran
da devet godina nosi vučji lik. Giraldus
Cambrensis pisao je da Irci mogu da se pretvaraju u vukove što su takođe
tvrdili Apuleius, Petronius i Lucian. U vukodlake su verovali i stari Sloveni. Vukodlaci
se pojavljuju i u nordijskom folkloru kao i u nordijskoj mitologiji o čemu će
ovde biti reč.
Srpska reč vukodlak sastoji se od dve reči- vuk i
dlaka. Reč slična ovoj postoji i staronordijskom, jeziku od kog su nastali
današnji skandinavski jezici. Ta reč je ulfsark
ili «vučja košulja». Ulfsarcima su se nazivali ljudi koje je za vreme bitke
obuzimala priroda vuka zbog čega su bili izuzetno hrabri i agresivni. Mnogo poznatiji
ratnici od ulfsarka su bersarci ili berserci (jednina berserk tj « medveđa
košulja») o kojima se već dosta zna. I ulfasarci i berserci bili su Odinovi
ratnici koji su bili poznati po tome što su ulazili u boj bez oklopa i štitova.
Pri tome su ispuštali krike sličnim životinjskim i kao životinje su ujedali
svoje protivnike.
Pretvaranje čoveka u vuka tj. ratnika u ulfsarka odvijala se
na nama nepoznat način, ali možemo biti sasvim sigurni da se ovo dešavalo pod
uticajem magije. Znamo da su tela ulfsarka i berserka bila prekrivena Runama
tj. germanskim magijskim pismom kao i da je priprema pred bitku uključivala
padanje u trans. Takođe, znamo da su ovi Odinovi ratnici pre borbe konzumirali
neke halucinogene supstance zbog kojih su bili ubeđeni da se pretvaraju u
vukove ili u medvede. Jedna od tih
supstanci bila je Beserkerwut što je
nemački naziv za otrovnu pečurku koja je kod nas poznata kao pupavka.
Pretpostavlja se da je deo halucinogene mešavine činila i biljka jedić koja je
veoma otrovna i koja izaziva veoma neobične vizije. Naime, oni koje bi pogodila
strela namazana otrovom jedića imali bi utisak da njihovo telo prekriva perje
ili krzno dok bi neki halucinirali kako postaju životinje.
Nordijske vukodlake nalazimo u najpoznatijoj nordijskoj
sagi- Sagi o Volsunzima. Jedna
epizoda ove sage opisuje šumsku avanturu dvojice Volsunga, Sigmunda i
Sinfjotlija. Oni u šumu nailaze na kolibu u kojoj spavaju «oni koji menjaju
kožu». Iznad postelja ovih ljudi vise kože vukova koje Sigmund i Sinjotli
stavljaju na sebe. U istom momentu počinje da ih obuzima priroda vuka. Umesto
da razgovaraju oni se sporazumevaju vučjim zavijanjem, trče po šumi i postaju
izuzetno agresivni. Vučja priroda ih toliko obuzima da kasnije povređuju jedno
drugo. Kada istekne vreme koje oni moraju da provedu kao životinje Sigmund i
Sinfjotli bacaju vučje kože u vatru. Interesantno je da su ovi junaci kao
Volsunzi potomci Odina, božanstva koje se u mitologiji često povezuje sa
vukovima. Zato nije ni čudo što su ratnici ovog boga, ulfsarci, imali upravo
vučju prirodu.
