Ulfsark (vukodlak)

   Verovanje u vukodlake postojalo je širom Evrope o čemu saznajemo iz brojnih istorijskih izvora. Starogrčki istoričar Herodot pisao je o izvesnim Neurima koji su se jednom godišnje pretvarali u vukove, a o sličnom fenomenu govori i Rimljanin Plinije. On nas informiše o izvesnom članu porodice Antaeusa koji je izabran da  devet godina nosi vučji lik. Giraldus Cambrensis pisao je da Irci mogu da se pretvaraju u vukove što su takođe tvrdili Apuleius, Petronius i Lucian. U vukodlake su verovali i stari Sloveni. Vukodlaci se pojavljuju i u nordijskom folkloru kao i u nordijskoj mitologiji o čemu će ovde biti reč. 

Srpska reč vukodlak sastoji se od dve reči- vuk i dlaka. Reč slična ovoj postoji i staronordijskom, jeziku od kog su nastali današnji skandinavski jezici. Ta reč je ulfsark ili «vučja košulja». Ulfsarcima su se nazivali ljudi koje je za vreme bitke obuzimala priroda vuka zbog čega su bili izuzetno hrabri i agresivni. Mnogo poznatiji ratnici od ulfsarka su bersarci ili berserci (jednina berserk tj « medveđa košulja») o kojima se već dosta zna. I ulfasarci i berserci bili su Odinovi ratnici koji su bili poznati po tome što su ulazili u boj bez oklopa i štitova. Pri tome su ispuštali krike sličnim životinjskim i kao životinje su ujedali svoje protivnike. 

Pretvaranje čoveka u vuka tj. ratnika u ulfsarka odvijala se na nama nepoznat način, ali možemo biti sasvim sigurni da se ovo dešavalo pod uticajem magije. Znamo da su tela ulfsarka i berserka bila prekrivena Runama tj. germanskim magijskim pismom kao i da je priprema pred bitku uključivala padanje u trans. Takođe, znamo da su ovi Odinovi ratnici pre borbe konzumirali neke halucinogene supstance zbog kojih su bili ubeđeni da se pretvaraju u vukove ili u  medvede. Jedna od tih supstanci bila je Beserkerwut što je nemački naziv za otrovnu pečurku koja je kod nas poznata kao pupavka. Pretpostavlja se da je deo halucinogene mešavine činila i biljka jedić koja je veoma otrovna i koja izaziva veoma neobične vizije. Naime, oni koje bi pogodila strela namazana otrovom jedića imali bi utisak da njihovo telo prekriva perje ili krzno dok bi neki halucinirali kako postaju životinje.

 Nordijske vukodlake nalazimo u najpoznatijoj nordijskoj sagi- Sagi o Volsunzima. Jedna epizoda ove sage opisuje šumsku avanturu dvojice Volsunga, Sigmunda i Sinfjotlija. Oni u šumu nailaze na kolibu u kojoj spavaju «oni koji menjaju kožu». Iznad postelja ovih ljudi vise kože vukova koje Sigmund i Sinjotli stavljaju na sebe. U istom momentu počinje da ih obuzima priroda vuka. Umesto da razgovaraju oni se sporazumevaju vučjim zavijanjem, trče po šumi i postaju izuzetno agresivni. Vučja priroda ih toliko obuzima da kasnije povređuju jedno drugo. Kada istekne vreme koje oni moraju da provedu kao životinje Sigmund i Sinfjotli bacaju vučje kože u vatru. Interesantno je da su ovi junaci kao Volsunzi potomci Odina, božanstva koje se u mitologiji često povezuje sa vukovima. Zato nije ni čudo što su ratnici ovog boga, ulfsarci, imali upravo vučju prirodu.