Baldr i Loki

  Baldrova smrt jedan je od najpoznatijih mitova, i u nordijskoj mitologiji zauzima centralno mesto. To je priča o završetku Zlatnog doba koje će se vratiti tek nakon što prođe period „Kali Yuge“. Ujedno, to je priča o večnim smenama svetlosti i tame, smenama koje čine makrokosmičke i mikrokosmičke cikluse... Smena dana i noći (slepi Hod je Noć koja ubija sjajni Dan), godišnji ciklus (smrt i ponovo rođenje boga Sunca), opadanje duhovnosti i preovladavanje materijalizma, duhovna smrt i ponovno rođenje. Simbol svih ovih ciklusa je Runa Jera.

Njeno mesto u runskom sistemu krije veliku tajnu: da bi neko zaista umro (Eihwaz), mora prvo biti zaista živ. Tek onda može ponovo da se rodi (Perdhro). Ukoliko to nije slučaj, Život ne postoji u pravom smislu reči, a Smrt je tek konstantovanje činjenice. Zapitajte se koliko ljudi oko vas zaista živi u pravom smislu reči, a koliko su, u suštini, u stanju Ise (neosvešćenosti, pasivnosti, inercije).

Interesantno je i što Jeru zapravo čine dve Rune Kenaz. Tu opet vidimo Baldra i Lokija iz ovog mita, zemaljsku i nebesku vatru (Loki je Loge tj. vatra, Baldr je materijalno ali i duhovno Sunce, otud njegovo „nebesko“ određenje). Naši preci su oduvek verovali u višestruku formu vatre, pa je ovo shvatanje, kao i npr. ideja o Svarogu i Svarožićima, odjek drevnog shvatanja o trostrukom Agniju. Treća forma Vatre kod Nordijaca je, naravno, ona kosmička, koja kao kreativna sila inicira nastanak Univerzuma, ali i koja ga uništava na kraju jednog kosmičkog ciklusa.