Винета

"Током 9. и 10. века вендски Словени и њихови скандинавски суседи прошли су кроз паралелни, и у великој мери, заједнички развој. Од времена Карла Великог, Венди и Скандинавци били су изложени покушајима подјармљивања. Због тога су улазили у алијансе против Франака и Саксонаца. Управо су ове алијансе узрок толиких многобројних династичких веза између вендских и скандинавских краљевских породица, о чему сведоче многи натписи на рунама сачувани до нашег доба. Овај део Скандинавије који је био у непосредном суседству са вендским и пољским областима, у то време прошао је кроз фазу великог економског развоја и с њим, дакако, повезаним заједничким интересом у трговини, чија је карактеристика била мултиетничка сарадња. Последица свега овога је био град, понос балтичке паганске цивилизације тог времена, словенска метропола Винета (позната као Јумне, Јомсборг, Волин), највећа насеобина у Европи тога времена, која је нажалост, нестала без трага." Растко Костић, "Пад Арконе или сумрак словенског паганизма"

Nordijske ratnice

"U starim danima je među Dancima bilo devojaka koje su svoje divne ruke oblačile u mušku odeću i svakog dana vežbale svoje borbene veštine; one su bile tako vične oružju da nikada nisu dozvoljavale da ih obuzme zarazna pohota. One su prezirale svakojak razuzdan život i najradije čeličila svoja tela i duše raznoraznim naporima i trudom, odbacivši svu žensku slabost i prevrtljivost i uteravši u ženske duše mušku divljačnost; da, one su se tako revnosno bacale na ratne vežbe da bi čovek teško poverovao da su prave žene.

Posebno su se žene koje su se odlikovale snagom volje i vitkim i lepim stasom posvećivale takvom životu. One su takoreći zaboravljale sudbinu koja im rođenjem beše namenjena i birale grubu borbu namesto blagih znakova milošte, ne čeznuvši za maznim tapšanjima već za ratnim delima, žudele za krvlju, a ne za poljupcima, birale zveket oružja umesto ljubavne želje, stezale oružje lepim prstima koje bi trebalo da prebiru po tkanju, razmišljale više o obaranju nego o zagrljaljima i oštrim kopljima pretile mladićima koje bi mogle obrlatiti svojom lepotom"

Saks Gramatik, "Dela Danaca", Knjiga 4

Ulfsark (vukodlak)

   Verovanje u vukodlake postojalo je širom Evrope o čemu saznajemo iz brojnih istorijskih izvora. Starogrčki istoričar Herodot pisao je o izvesnim Neurima koji su se jednom godišnje pretvarali u vukove, a o sličnom fenomenu govori i Rimljanin Plinije. On nas informiše o izvesnom članu porodice Antaeusa koji je izabran da  devet godina nosi vučji lik. Giraldus Cambrensis pisao je da Irci mogu da se pretvaraju u vukove što su takođe tvrdili Apuleius, Petronius i Lucian. U vukodlake su verovali i stari Sloveni. Vukodlaci se pojavljuju i u nordijskom folkloru kao i u nordijskoj mitologiji o čemu će ovde biti reč. 

Srpska reč vukodlak sastoji se od dve reči- vuk i dlaka. Reč slična ovoj postoji i staronordijskom, jeziku od kog su nastali današnji skandinavski jezici. Ta reč je ulfsark ili «vučja košulja». Ulfsarcima su se nazivali ljudi koje je za vreme bitke obuzimala priroda vuka zbog čega su bili izuzetno hrabri i agresivni. Mnogo poznatiji ratnici od ulfsarka su bersarci ili berserci (jednina berserk tj « medveđa košulja») o kojima se već dosta zna. I ulfasarci i berserci bili su Odinovi ratnici koji su bili poznati po tome što su ulazili u boj bez oklopa i štitova. Pri tome su ispuštali krike sličnim životinjskim i kao životinje su ujedali svoje protivnike. 

Pretvaranje čoveka u vuka tj. ratnika u ulfsarka odvijala se na nama nepoznat način, ali možemo biti sasvim sigurni da se ovo dešavalo pod uticajem magije. Znamo da su tela ulfsarka i berserka bila prekrivena Runama tj. germanskim magijskim pismom kao i da je priprema pred bitku uključivala padanje u trans. Takođe, znamo da su ovi Odinovi ratnici pre borbe konzumirali neke halucinogene supstance zbog kojih su bili ubeđeni da se pretvaraju u vukove ili u  medvede. Jedna od tih supstanci bila je Beserkerwut što je nemački naziv za otrovnu pečurku koja je kod nas poznata kao pupavka. Pretpostavlja se da je deo halucinogene mešavine činila i biljka jedić koja je veoma otrovna i koja izaziva veoma neobične vizije. Naime, oni koje bi pogodila strela namazana otrovom jedića imali bi utisak da njihovo telo prekriva perje ili krzno dok bi neki halucinirali kako postaju životinje.

 Nordijske vukodlake nalazimo u najpoznatijoj nordijskoj sagi- Sagi o Volsunzima. Jedna epizoda ove sage opisuje šumsku avanturu dvojice Volsunga, Sigmunda i Sinfjotlija. Oni u šumu nailaze na kolibu u kojoj spavaju «oni koji menjaju kožu». Iznad postelja ovih ljudi vise kože vukova koje Sigmund i Sinjotli stavljaju na sebe. U istom momentu počinje da ih obuzima priroda vuka. Umesto da razgovaraju oni se sporazumevaju vučjim zavijanjem, trče po šumi i postaju izuzetno agresivni. Vučja priroda ih toliko obuzima da kasnije povređuju jedno drugo. Kada istekne vreme koje oni moraju da provedu kao životinje Sigmund i Sinfjotli bacaju vučje kože u vatru. Interesantno je da su ovi junaci kao Volsunzi potomci Odina, božanstva koje se u mitologiji često povezuje sa vukovima. Zato nije ni čudo što su ratnici ovog boga, ulfsarci, imali upravo vučju prirodu.

Igdrasil

 Igdrasil je sveto drvo starih Nordijaca i predstavlja sam kosmos. Kosmos je zamišljen kao živi organizam koji se večito obnavlja, preživljavajući čak i Ragnarok. Kao i svi stari evropski narodi, i Nordijci su smatrali drveće svetim. Živeli su u šumama zbog čega ne čudi što su svemir zamišljali upravo kao drvo. Južna germanska plemena, preci današnjih Nemaca, Holanđana i dr. takođe su imali svoje sveto drvo. Nazivali su ga „Irminsul“.

Naziv Igdrasil znači „Igov konj“, a Ig je jedno od Odinovih imena. Uz pomoć Igdrasila Odin putuje kroz različite svetove, pa je ovaj naziv i logičan. Igdrasil je moćni jasen koji obuhvata devet svetova u kojima žive razne rase. Njegovi koreni su u Asgardu, Helu i Jotunheimu.

Na Igdrasilu je Odin visio devet dana žrtvujući sebe sebi. Nakon devetog dana njemu su se ukazale Rune, tajni jezik kosmosa i jezik magije. Odinovo žrtvovanje je kasnije poslužilo kao osnova jednog vikinškog rituala. Pošto je on i bog rata, Odinu su bili žrtvovani ratni zarobljenici, najčešće njih devet, koji su umirali obešeni o drvo. Ovaj ritual se vršio za vreme zimske kratkodnevnice i nazivao se „Vinterblot“, zimska žrtva.

Upada u oči da se broj devet više puta ponavlja i u nordijskoj religiji to nije vezano samo za Igdrasil. Devet je sveti broj isto kao što je i tri, a na njega nailazimo u mnogim mitovima. Npr. Heimdal je sin devet majki, devet je kćerki Egira, devet je nivoa neba.... Svakih devet godina ljudi iz cele Švedske okupljali su se u Upsali, da bi proslavljali religijski festival koji je trajao devet dana itd.

Nazivi svetova Igdrasila

 

Pre nego što predstavimo svetove Igdrasila pozabavićemo se malo etimologijom. Naime, imena ovih svetova završavaju se na dve reči „gard“ i „heim“. Prva označava „ograđen prostor“ tj. „ograđeno zemljište“. Vezuje se za kulturu i civilizaciju. Čini deo reči "Asgard" i "Midgard". Reč „heim“ označava „dom“ i predstavlja deo naziva ostalih sedam svetova Igdrasila. Evo šta onda znače imena svih devet svetova:

Asgard- prevodi se obično kao „boravište bogova“ iako bi preciznije bilo „prostor/mesto u kome žive bogovi“. „As“ znači „bog“.

Midgard- ovo je boravište ljudi, a prevodi se kao „središnji prostor“.

Helheim- znači „dom Hele“.

Jotunheim- „dom divova“ („jotun“ je div).

Ljosalfheim- „dom svetlih vilenjaka“ ("ljos" je svetao, "alf" je vilenjak)

Svartalfheim- dom tamnih vilenjaka (bukvalan prevod bi bio "dom crnih vilenjaka" jer je "svart" crno)

Vanaheim- „dom Vanira“

Niflheim- „dom magle“

Muspelheim- „dom Muspela“. Nejasno je ko je Muspel ali očigledno se radi u biću jer se u Edi spominju „sinovi Muspela“.

Hugin i Munin

Božanska sveprisutnost u mitovima o Odinu

  Ima li moćnije slike od slike božanstva koje sa svog trona u Asgardu vlada svim svetovima i kroz sva vremena, obuhvatajući prostorno-vremenski kontinuum svojim umom? O ovome govore tri odinistička mita - mit o Huginu i Muninu, mit o Hildskjalfu, kao i onaj koji govori o Odinovom žrtvovanju oka. Da vidimo šta možemo saznati o Odinu iz mita o njegovim gavranovima?

MUNIN je, kako se prevodi, sećanje - božansko sećanje i sposobnost da se umom obuhvati sve što se desilo u prošlosti. Koristeći svoje božansko sećanje, Odin može da spozna i na koji način je nastao svemir, kao i celokupnu istoriju svojih predaka Burija, Bora i Bestle. Kroz prošlost saznaje i šta priprema budućnost, jer Ørlog od početka svemira "drži u svojim rukama nastajanje i propadanje"'*. 

O budućnosti svemira Odin sazaje od proročice Vale (volve). Ovo je opisano u poemi Voluspa koja je prevedena i kod nas.

Odin je, ne samo u prošlosti, on je prisutan i u sadašnjosti, njegov duh je SADA i OVDE. HUGIN označava njegovu sveprisutnu misao koja se nalazi u svakom atomu i molekulu, koja postoji uporedo sa svakom našom mišlju i prisustvuje svakom našem delu. Ovo nas zapravo obavezuje da odmeravamo svoje misli, reči ili postupke, ali ne zbog toga što ćemo biti kažnjeni zbog nekog imaginarnog greha. Nečega što nam je još unapred pripisano i što nas sudbinski preodređuje da stalno grešimo... Jer mi imamo slobodu da biramo!

A ono što bi trebali da izaberemo je delo zbog koga možemo da kažemo božanstvu koji je stalno uz nas: "iza ovog mogu da stanem". Ili: "zbog ovog smem da pogledam u svoje lice u ogledalu". Ili: "zbog ovog se neću stideti da Ti uzvratim pogled kad za to dođe vreme." Nordijci su uvek bili svesni bliskosti smrti i trudili su se da časno odu iz života. Mnogi stihovi iz Havamala govore nam upravo o takvom nordijskom moralu i pogledu na svet.

Hildkjalf takođe ima istu svrhu kao Hugin - to je sredstvo pomoću kojeg Odin može da bude prisutan bilo gde i bilo kad. U svim svetovima naći ćete Odina, on će biti prisutan kada se budete borili sa svojim slabostima u Jotunheimu i kad budete lomili led svoje lenjosti, depresije ili inercije u Nifelheimu. Dočekaće vas u Helu, jednako kao i Valhali. Hildskjaf i Hugin su na ovaj način simbol božjeg sveprisustva, oni nam otrivaju tajnu da je Odin sve i da je sve Odin. Zbog ovog Odinu ništa ne može ostati skriveno. Nijedno nedelo Bogova i ljudi, ali nijedno delo vredno hvale...  Zato može mirno da počiva onaj koji je dao svoj život na "vrana pojilištu". Jer "sjaj reči/ nikad ne umire/ u časnom glasu po smrti svakoj."**

*Ørlog je Nužnost, Sudbina

** "pojilište vrana" je bojište jer se vrane poje krvlju palih ratnika. Skaldi su često upotrebljavali ovu frazu. Citat je, naravno, iz Havamala.

Volve — nordijske veštice

  Poslednjih decenija nordijska magijska praksa stiče sve veću popularnost, čak i među onima čija vera nije Asatru (nordijski paganizam). Iako se ova praksa najčešće svodi na rad sa Runama, ona obuhvata mnogo širu oblast. Jedan njen deo predstavlja seid koji je veoma blizak klasičnom šamanizmu. U stara vremena, seid-om su se najčešće bavile žene pa ćemo reći nešto više o ovim nordijskim „vešticama“.

  Nordijske žene koje su se bavile magijom nazivale su se volve. Reč volva je indoevropskog porekla, a slična reč postoji i u slovenskim jezicima ― volhovina. Etimološki, ova reč dosta podseća na naziv za jedan deo ženskog polnog organa (vulva), a ta sličnost nije slučajna. Zbog sposobnosti rađanja, žene su se u stara vremena smatrale božanskim, i povezivale su se sa onim magijskim i mističnim. Ženama su se pripisivale i mistične moći kao što je, recimo, sposobnost proricanja budućnosti. Stari Germani su žene sa ovim moćima veoma poštovali, a neke od ovih žena, kao na primer Veleda, bile su njihove plemenske predvodnice.

Druga varijanta tumačenja reči volva glasi da ovaj naziv znači „žena sa štapom“. Iz ovog tumačenja moderna volva Kari Tauring razvila je filozofiju Volva Stav, kao i sistem magijskih vežbi tokom kojih se koristi štap. Po njoj, štap predstavlja Runu Isa, a kada je on u dodiru sa zemljom, štap povezuje volvu sa podzemnim i nebeskim svetom. Kari koristi štap pri davanju ritma magijskim pesmama, ali i za postizanje stanja transa. 

Kako su izgledale volve?

  Na osnovu ostataka nađenih u grobnicama volvi saznajemo da su ove žene zaista koristile magijski štap. Neizbežna je bila i vrećica sa amajlijama pričvršćena za pojas. Pronađena su takođe semena bunike, koriščena za izazivanje stanja transa. Ovo semenje bacalo se u vatru, a dim koji bi volva udisala izazivao je osećaj letenja. Osim što ima halucinogena svojstva, bunika je poznata i kao afrodizijak. To nam sugeriše da su se volve bavile nekom vrstom seksualne magije, što je bilo u skladu i sa prirodom seid-a. Naime, božanska pokroviteljka seid-a, Freja, istovremeno je boginja magije i seksa. U prilog teoriji o korišćenju seksualne magije među volvama, govori i sledeća činjenica: muškarci koji su praktikovali seid (a takvih je bilo vrlo malo) smatrali su  se „onima koji su se odrekli svog pola“.

Najpoznatiji opis volve nalazi se u „Sagi o Eiriku Crvenom i Egilu Islanđaninu“. Ova saga sadrži opis volve Torbjorg, koja je došla u jedno grenlandsko selo da proriče budućnost. Torbjorg je bila ogrnuta plavim plaštom posutim kamenjem, a na glavi je imala crnu kapu od junećeg krzna. Cipele su joj bile od telećeg krzna, a rukavice od mačijeg. Oko vrata je nosila ogrlicu od staklenih perli, a u ruci štap sa kuglom na vrhu. Svaki deo Torbjorgine odeće ima neko magijsko značenje. Njen plašt, na primer, veoma nalikuje na onaj koji je nosio Odin, dok se krzno mačke dovodi u vezu sa Frejom. Pomenuta saga spominje i jednu istorijsku ličnost koja se smatrala „velikom čarobnicom“. Bila je to kraljica Gunhilda, koja je umela da menja svoje obličje, baca čini i sl. To nas dovodi do sledećeg pitanja: čime su se sve bavile volve?

Magijska praksa

  Kao što vidimo, volve su, pre svega, bile proročice i u moderno vreme se one često bave proricanjem. Nekadašnja praksa proricanja sa „visokog sedišta“ popularna je i danas, otkad ju je obnovila Dijana Pakson. U sebe uključuje padanje u trans uz pomoć bubnjeva, a cilj obreda je odlazak u podzemni svet. Pored volve, dakle, u obredu učestvuje i bubnjar, ali i Vodič kojeg volva prati na putu za Hel. Zašto se u Helu nalaze odgovori na pitanja o budućnosti, i kako detaljnije izgleda obred, možete lako naći na Internetu.

Volve se nisu ograničavale samo na kazivanje budućnosti, što pokazuje činjenica da postoji poseban naziv za proročicu ― spákona. Žena se mogla baviti i verbalnom magijom — galdorom i tada se zvala galdrkona. Ovo ne znači da ona istovremeno nije mogla biti i volva, jer volve su poznavale mnoge veštine. Videli smo već da volvama nije bila strana ni seksualna magija, kao ni promena obličja, omiljena svim šamanima. U srednjem veku germanske žene su se najviše bavile upotrebom magijskog bilja. Dosta informacija o magijskoj upotrebi bilja kod germanskih naroda može se naći u knjizi Ancient fires of Midgard. Knjigu je pisala Andrea Nebel, još jedna moderna volva.

Moderne volve

  Da vidimo kakve su danas moderne volve i koje su najpoznatije naslednice veštičije kraljice Gunhilde. U vikinškom periodu i ranije, volve su bile žene koje nisu bile sputane zakonima patrijahalnog društva, oslobođene uloge koje su tadašnje žene imale. Bile su vrlo poštovane zbog svojih sposobnosti i dragi gost u svakoj kući. Današnje volve su slične njima... One takođe mogu da imaju autoritet u okviru svojih zajednica i često dobijaju titulu gidje, sveštenice. One su nezavisne, emancipovane žene, svesne svojih vrednosti i ponosne na svoj pol. Uobičajeno je da su deo feminističkog pokreta i da pišu knjige i članke o „ženskim misterijama“. Jedna od modernih volvi Ingona Desmond svoje članke uvek završava rečima „oslobodite se“. Ovde se, naravno, misli na oslobađanje od stega društva ali i ličnih predrasuda, blokada, frustracija. Jasno je, dakle, o kakvim se ličnostima radi, tako da ćemo sada predstaviti neke od poznatih volvi:

Dijana Pakson — spisateljica poznata po pričama fantastike, romanima i novelama. Kod nas je preveden serijal o Gospama Avalona, na kome je radila zajedno sa Merion Cimer Bredli. Na visokim je funkcijama u brojnim paganskim organizacijama Najzaslužnija je za obnavljanje spa-prakse koju smo identifikovali kao proricanje. Dijana i njeno društvo Hrafnar organizuju radionice za sve one koji žele da sednu na „visoko sedište“  i okušaju se u seid-u. Njene instrukcije vezane za duhovna putovanja vrlo su korisne.

Freja Asvin — poznato ime većini onih koje zanima okultizam. Rođena sa sposobnošću predviđanja i drugim „moćima“, vrlo brzo se afirmisala na britanskoj okultnoj sceni. Inicirana je u Wiccu od strane Aleksa Sandersa, a „zanat“ seid-a je ispekla u Hrafnaru. Osnovala je evropski Ring of Troth, krovnu Asatru organizaciju u Evropi. Najpoznatija je ipak kao Majstor Runa. Drži runske kurseve i trenutno živi u Španiji. Bavi se astrologijom, magijskom muzikom i slikanjem sa okultnom tematikom.

Kari Tauring — Spemenuli smo je već u odeljku o etimologiji. Njena ideja o „ženi sa štapom“, inkorporirana u filozofiju Volva Stav, učinila ju je jednom od popularnijih američkih volvi. Sa svojim štapom Kari nastupa na brojnim paganskim i vikinškim festivalima. Izvodi interpretacije izvornih skandinavskih pesama kombinovanih sa hipnotičkim ritmom i runskim formulama. Objavila je više albuma, a nastupa i kao performans-umenica.

Andrea Nebel — uvršćena je u listu modernih volvi iako je odavno prestala da bude deo Asatru scene. Potencirajući stalno svoju nezavisnost ona se otiskivala u različite duhovne vode, prihvativši na kraju budizam. Afirmisala se kao muzičar, pre svega, zbog specifičnog vokala i načina pevanja. Prošla je kroz Cradle of Filth, Hagalaz Runedance, Nebelhexe, Aghast.... Kao i muzika Asvinove i Kari, i Andreine kompozicije idealne su za postizanje stanja transa, vršenje ruske meditacije i sl. 

Skaldička poezija

Egil Skalla-Grimsson

Höfuðlausn (Otkupnina)

  

Život Egila Skalla-Grimssona opisan je u Egilovoj sagi, čiji je glavni motiv sukob najpoznatijeg islandskog skalda i kralja Eirika Crvenog. U okviru ove sage nalazi se i poema koju predstavljamo,  pesma koju je Egil skovao u čast Eirika. Naime, Eirik je zarobio Egila u Britaniji i osudio na smrt, a jedini uslov da izbegne smrtnu kaznu bio je stvaranje ode. Ova poema smatra se jednom od dve najlepše Egilove pesme (druga je Gubitak sina").

Po suncu i mesecu

Putovao sam na zapad,

Moja morska pesma

Iz Odinovih grudi,

Moja raspevana lađa puna

Pesničke umetnosti:

Njena kobilica sazdana od reči napukla je

Smrznuto srce.

I sada se gostim

S engleskim kraljem:

Stoga ću engleskoj medovini

Dodati medovinu od reči,

Zadatak mi je hvala tebi,

Moja pesma tvoja slava,

Ako samo zatražiš

Izreći ću tvoje ime.

Ove te hvale, kralju,

Neće koštati mnogo

A pevaću o ovome

Ako želiš da počuješ:

Ko je udario i zapalio

Tvoj trag crveni,

Sve dok Odin nije pogledao

U mrtve.

Vrisak mačeva,

Sudar štitova,

Ove su reči istinite

Na bojnim poljima:

Čovek vidi svoju smrt

Zamrznutu u snovima,

Ali Eirikov dah

Oslobađa reke bitaka.

Vojvoda plete

Svoju mrežu straha,

Svaki čovek prima

Svoj udeo po usudu:

Krvavo crveno sunce

Ratniku je štit,

Orao budno posmatra

Bojno polje.

Dok oštrice lete,

Sečiva ruše ljude.

Kralj Eirik

Zaslužuje svoju slavu.

Ne prekidaj čaroliju

Već budi tih:

Pričaću ti

O njihovoj hrabrosti:

Sudar kraljeva

Na polju leševa

Crvena oštrica udara

Štit obojen u plavo.

Eirik Crveni

Kada se mačevima posvećuje,

Koji je čovek siguran?

Koji dobije taj vršak

Duboko će mu biti urezan:

I ljudi kao hrast

S Odinovog drveta,

Malo su reči izrekli

U toj gvozdenoj igri.

Oštrice lete,

Sečiva ruše ljude.

Kralj Eirik

Zaslužuje svoju slavu.

Gavranovi su se gostili

Ovom crvenom gozbom,

Krv je u vetru,

Smrt u vazduhu;

Škotski neprijatelji

Nahranili su vukove svojim mesom,

Smrt im prekida muke

Dok orlovi jedu.

Lešinari lete zbijeno

Ka brdu leševa,

Da bi oči kopali

I meso kasapili:

Gavranov je kljun

Jarko crven,

Vuk ide da traži

Svoj nasušni hleb.

Morski vukovi leže

I uživaju u miru,

Ali goste se lukavi

Vukovi preko mora.

Valkire drže

Trupe u budnom stanju

Malo je sna

Kad se zidovi od štitova tresu,

Kada strele polete

Iz zategnute tetive,

Da zagrizu ili leže

Slomljenoga krila.

Mir je pocepan

Kopljima u letu,

Kada se lukovi potegnu

Vukovi načulje uši,

Luk od tise zapeva,

Ivice zagrizu,

Ratnik ohrabruje

Svoje ljude za bitku.

Johannes Flintoe "Egil-Skallarimsson"

Njegove strele lete

Kao rojevi pčela

Da počaste lukavog

Vuka preko mora.

Hvalim kralja

Kroz čitavu mu zemlju,

I rado pevam

O njegovoj pruženoj ruci,

Njegovoj ruci tako slobodnoj

Punoj zlatnog plena:

Ali poput stege on

Drži svoje tlo.

Narukvice od zlata

Lomi na dvoje

I, bez mere,

Te dariva:

Izdašni kralj

Zatrpa te blagom,

I sve je

Za tvoj užitak.

Na njegovoj zlatnoj ruci

Sjajni štit se njiše:

Njegovim neprijateljima, stradanje –

Njegovim prijateljima, prstenje;

Njegova je slava gozba

Slavnoga rata,

Njegovo ime odjekuje ka istoku,

Od obale do obale.

A sada, gospodaru moj,

Slušao si dugo

Kako sam reč po reč

Gradio ovu pesmu:

Izvor ti je rat,

Potoci su ti krv,

Ali iz mog izvora izliva se

Poplava velikog Odina.

Slava mom gospodaru

Otvorila je ove zapečene usne,

Poplave reči se izliše,

Miran jezik ispriča,

Iz mojih pesničkih grudi

Ove reči dobiše krila:

Sada svi ostali

Mogu naučiti da pevaju.

Prevod: Uroš Rajčević